Ne mislim na pank bend. Mislim na planinarsku akciju “Dani Jorgovana” na Tupižnici. Baš u ovo doba, krajem maja, samo pre mnogo godina... Sve je teklo u najboljem redu, a onda kao u crtanom filmu, dolete crni oblak tik iznad naših glava. Grmljavina, munje, kiša, pljusak i pometnja skroz neočekivano. Mokar, umoran blatnjav i sa polomljenim displejem telefona od pada u blatu sam završio akciju, uz čuveno – “Šta mi je ovo trebalo”; i prateće – “Nikad više”. Sutra ujutru kad sam se razbudio suv, u toplom, znam da nema šanse da me ubije grom i ništa mi ne pada na glavu – ukapirao sam da sam tako ustvari srećan. 

Taj efekt se posle nekoliko godina dodatno pojačao sa učešćem u trekingu. Da, sve to, samo još gore, jer još i žurite, trčite, pazite da se ne zagubite, a kilometraža mnogo duža nego na običnom planinarenju... Još uvek mi odzvanjaju u ušima tragikomične reči koleginice u godini kada sam bio kapiten našeg treking tima: “Ja ću vama ovaj kupus da platim, samo da mi se prsti otkoče”. Ukočili smo se, umokrili, pogubili od magle na Rajcu. Ona je grejala šake precenjenim ali toplim svadbarskim kupusom u tamošnjem domu i nije bila u stanju da izvadi pare iz džepa.

Postoje nekoliko smislenih ogovora na čuveno pitanje: “Šta mi je ovo trebalo”, koje postavljamo sebi dok se samoinicijativno ovako mučimo i još to i platimo. Jedan od njih je – Trebalo bi da oduzmeš sebi lagodnost da bi sutradan bio svestan da je imaš i bio zahvalniji na tome; Da bi se podsetio za šta si sposoban, odnosno da si mašina koju je priroda skovala za preživljavanje, a ne skrolovanje po displeju mobilnog telefona ili sedenje u kancelariji; Da bi se spremio za eventualno iste ili još gore uslove koje ti možda sutra život sprema